Збирка заната – Музеј Републике Српске

Међу збиркама Етнолошког одјељења, Музеја Републике Српске веома значајно мјесто заузима Збирка заната. У овој збирци се чувају тродимензионални предмети дванаест традиционалних заната карактеристичних за подручје Босанске крајине и Републике Српске: лончарски занат, плетарски занат, качарски занат, нанулџијски занат, опанчарски занат, казанџијски занат, ковачки занат, мутапџијски занат, кујунџијски занат, израда млинова за кафу, крзнарски занат (ћурчијски) и столарски занат. Међу тродимензионалним предметима ове збирке, налазе се алати, полупроизводи, процеси израде одређених производа те готови производи од свих наведених заната.

Прикупљањем тродимензионалних предмета из групе заната, у Музеју Републике Српске, почиње још 1930. године, односно од самог оснивања Музеја Врбаске бановине. У првим годинама рада Музеја прикупљање се вршило на основу стилских, естетских и орнаменталних вриједности појединачних предмета а не као дијелови цјелина одређених заната. Тако већ 1930. год. за Музеј се набављају први мутапи, покривачи и бисаге од козије костријети – производи мутапџијског заната, као и појединачни примјерци накита (пафте, наруквице и сл.) – производи кујунџијског заната.

Систематичнији приступ у стварању Збирке заната почиње крајем 40-тих година ХХ вијека. Године 1948. набављен је 91 тродимензионални предмет  – ковачког заната од Ахмеда Зонића, ковача из Мркоњић Града. Овом приликом су набављени алати ковачког заната (ковачки мијехови, корита за каљење косе, тоцила, наковањ, више врста клијешта и чекића…), процес израде косе, те готови производи (потковице, мотике, вериге, саџаци, пријеклади…).

У периоду од 1947. до 1951. године набављено је 119 тродимензионалних предмета лончарског заната. Ови предмети су набављени од неколико лончара са територије Босанске крајине: Решида Омералчића из Пулца код Турбета, Стипе Јелића из Вркашића код Бихаћа, Фехима Југунџије и Стиће Старчевића из Демишеваца код Санског Моста, Суље Дракулића из Мркоњић Града и Ахмеда Ћоралића из Ћоралића код Цазина. Набављена су два ручна кола, ножеви и шараљке од алата лончарског заната, три процеса израде лонца, пекве и дагаре те готови производи – ћасе, туте, лонци са и без поклопца, петњаци, бардаци, рукатке, дагаре, пекве и сл.

Упоредао са прикупљањем предмета ковачког и лончарског заната текло је прикупљање и предмета заната за израду млинова за кафу. Тако је 1948. године од Анте Захарића, мајстора за израду млинова из Бања Луке, набављено 11 предмета алата (струг, ајва, ауша, калуп, маткоф, лемило и сл.), те неколико млинова за кафу.

Године 1951. набављени су тродимензионални предмети плетарског заната – процес израде сепета, неколико сепета и крошњи, трнке, кашикари и сл.

Приликом припремања тематске изложбе “Бања Лука у прошлости” 1956. године набављен је већи број тродимензионалних предмета од бањалучких занатлија. Од Хусе Пашалића, опанчара из Бања Луке, откупљено је 23 предмета опанчарског прибора и алата (ђилде, бичкије, разне врсте ножева и шила, бушила, калупи…) као и више пари опанака. Тридесет два комада алата (мијех, разне врсте наковања, чекићи, клијешта, пинцете, апше, чешме…) кујунџијског заната откупљено је од Карла Банчића, кујунџије из Бања Луке. Од Милорада Ливњаковића, бањалучког казанџије, откупљен је алат за израду казана (мексидан, наковњи, чекићи, нарија, човалник, чивјалук, цистра …) а од Мухарема Тодорца алат за израду нанула (ножеви, дубачи и сл.). Осим овога откупа, током читавог рада Музеја текла је и набавка разних производа наведана четири заната.

Од браће Демировић из Мркоњић Града набављен је мутапџијски стан и неколико мутапџијских производа. А у периоду од 1948. до 1969. године набављена је комплетна опрема за качарски занат.

Упоредо са прикупљањем предмета вршило се и фотографисање за документацију Музеја а такође су кустоси и обрађивали ову грађу и објављивали радове о њој. Тако је Анте Калмета објавио рад “Сеоско лончарство у западној и средњој Босни” у Гласнику Земаљског музеја, 1954. године, а кустос Мирослав Драшкић је објавио два рада: “Кожухарски занат у северозападној Босни”, 1953. године и “Ручна израда коса у Мркоњић Граду”, 1956. године, такође у Гласнику Земаљског музеја.

Године 1975. кустос Фадил Седић је припремио изложбу “Сеоски занати и рукотворине” а овом приликом је објављен и пригодан каталог. Док се кустос Иванка Билић, у периоду од 1972. до 1975. године, бавила проучавањем “Умјетних заната у Бања Луци”.

У новијем периоду, 2009. године, Збирка заната је допуњена са алатима крзнарског заната (крзнарска машина, шиваћа машина, разни ножеви и сл.), као и са неколико готових производа (шубара), бањалучког крзнара Живка Селаковића, који се овим занатом бавио од 30-тих до 70-тих година ХХ вијека.

Од 2007. до 2010. године настављен је рад на проучавању заната. Тако је кустос етнолог Владимир Ђукановић спровео теренско истраживање “Ковачи Мркоњић Града”, а на овом теренском истраживању настао је и документарни филм “Косци” истог аутора у којем је приказан цјелокупан процес ручне израде косе “варцарке”. Филм је снимљен у ковачкој радионици Ђуре Милановића, ковача из Мркоњић Града.

О вриједности Збирке заната која се чува у Етнолошком одјељењу Музеја Републике Српске говори и податак да су тродимензионални, одабрани, предмети свих побројаних заната нашли своје мјесто у Сталној поставци.

Поред теренских истраживања која су се обављала у континуитету, прикупљања грађе, публиковања и објављивања грађе, још од самог оснивања Музеја водило се рачуна и о заштити старих заната и њихових производа. Тако се у Одлуци о оснивању Музеја наводи:

Ваља прикупљати и сабирати разне народне умотворине, разне радове израђене од камена, жељеза и другог материјала, шарање ускршњих јаја, разног плетења и везења на платну, ткања разних облика народне ношње.

Одмах након оснивања Музеја постављени су и одређени циљеви у којима између осталог стоји:

  • Да је потребно изградити нову зграду за Музеј у којој би се нашле и просторије за умјетничке занате,
  • Неопходно је направити изложбу цртежа и фотографија као и изложбу разних радова и умјетничких заната у сврху пропаганде и евентуалне продаје,
  • Да се потпомажу кућни занати, стручним вођством Музеја.

На заштиту старих заната указао је и Божидар Божо Николић, управник музеја, 1948. године, у писму упућеном Министарству просвјете НР БиХ. У овом писму господин Николић наводи:

Старо занатство Крајине је у радикалном пропадању. Међу осталим занатима спада ту и израда чувених мркоњичких коса (варцарки). Свјесни тога намјеравамо откупити односно по оригиналу, домаћим мајсторима дати направити комплетну ковачницу из Мркоњића. Ту би дошла брвнара и читав интеријер (ложиште, наковањ и сав алат). По предрачуну техничког одјела С.Н. Одбора у Мркоњићу то би нас коштало 50.000 динара. Наша ставка у буџету која се односи на откуп материјала не би могла издржати тај издатак, а поред тога већина те позиције је већ и са вирманисањем потрошена.

Молим наслов да нам изради припомоћ у износу од 50.000 дин. за ту ковачницу, јер би тиме употпунили музеј са једном веома важном граном средстава за производњу сточарске Крајине, које ће занатство у најкраћем времену нестати у својој старој оригиналној форми.

Напомињемо да је израда коса у Босни и Херцеговини била најпознатија у Мркоњићу и Кулен Вакуфу. Куленвакуфски занат је потпуно пропао тако да га не можемо ни реконструисати, а то је случај и са још неким старо-босанским ковачницама, од којих није остало ни трага. У колико не подузмемо хитне мјере то ће се догодити и са Мркоњићем.

 

By