Збиркa из aнтичкoг пeриoдa – Mузej Рeпубликe Српскe

Историјат збирке

Антички период археолошког одјељења обухвата временски период од доласака Римљaна у ове крајеве послије Батоновог устанка од 6. до 9. године н.е. до краја IV вијека н.е.

Први почеци  археолошке збирке почињу са нумизматичком збирком која је формирана одмах након оснивања Музеја Врбаске бановине, што је наведено у Правилнику о раду установе из 1931. године. Тридесетих година XX вијека Mузеј Врбаске бановине је прикупио већи дио предмета из античког доба: фибуле, копче, новце, амфору,  свјетиљке(жижци), египатске фигурине(ушебти) и камену пластику највише заслугом љубитеља старина: др Станка Сијелског из Бихаћа, Стјепана Матијевића, Ивана Једличка и Ивана Крукавца из Бања Луке.

На основу улазне књиге Музеј Врбаске бановине између 1933. и 1940. године је откупио 10 фибула и 1 копчу. Од 1935. до 1939. године откупљено је седам примјерака римског новца. У периоду од 1932. до 1940. године Музеј је обогатио античку збирку за 4 примјерка римског новца од злата. Од 1934. до 1938. године 1 римско ђуле од камена. Према инвентарној књизи  Музеју Врбаске бановине је поклонио: двије римске свјетиљке 1932. године Иван Једличко, 1 амфору од 1936. године Иван Крукавац, двије египатске фигурине (ушебти) и 23 фрагмента камене пластике од 1938. до 1942. године др Станко Сијелски.

Крајем 50-тих година XX вијека у Музеју почиње да ради археолог Вера Николић-Мутавџић. Први пут почиње званични рад археолошког одјељења. Тада  почињу заједничка археолошка истраживања и рекогносцирања од стране Музеја Босанске Крајине и Земаљског Музеја из Сарајева. Овим истраживањима заједно са археолошким материјалом у Музеј улази и материјал из античког доба. Почетак 70-тих година најинтезивнији рад на терену је био са запослењем у Музеју археолога Зденка  Жеравице. Тада су вршена сондажна археолошка истраживања на вишеслојном локалитету Кастелу. У том периоду вршена су и истраживања античких локалитета на подручју Босанске Дубице.

У одјељењу за археологију од 1994. године први пут се запошљава археолог за вођење Реферата за античко доба. Античка збирка је настала захваљујући откупима и поклонима, археолошким истраживањима и рекогносцирањима. Она се састоји од 254 инвентарисаног предмета који потичу са подручја сјеверозападне Босне и Херцеговине, некадашње Босанске Крајине.

Увид у античку збирку Музеја РС у Бања Луци, употпуњен је двјема керамичким свјетиљкама (жижцима) са непознатих налазишта. Обе спадају у типове које су се широко производили у италским и грчким радионицама од I-IV вијека.

Свјетиљка (Сл. 1. лијево) је добре фактуре и спада у групу свјетиљки округло-овалног облика са флоралним орнаментима на диску и дну свјетиљке. Свјетиљка је дјелимично оштећена на дну. Веома су бројне у II вијеку и даље се израђују у III и IV вијеку. Старији типови су квалитетније израде, док су млађи слабије. То значи да су ове свјетиљке рађене како у грчким, тако и у италским радионицама током неколико вијекова (од I-IV вијека).

Свјетиљка (Сл.1. десно) спада у грчке свјетиљке са печатом фирме. Свјетиљка је оштећена у дијелу диска и у дијелу дна као и у дијелу отвора фитиља. Показује виши ниво израде и печења. Спада у грчке свјетиљке које су имале печат радионице са ознаком OCTAVI. Овај тип свјетиљке рјетко има украс. Датује се у средину II вијека и производиле су се у радионицама сјеверне Италије. Такође, када је рјеч о доњој граници трајања, старији типови не излазе из употребе до почетка II вијека, а тип са каналом дуже, до IV вијека.

Портрет дјевојке (Сл.2.) нађен је у Бронзаном Мајдану. Портет младе жене (са стеле) рад је локалних мајстора који нису умјели да потпуно подржавају профињени класицистички стил, каректеристичан за царске и приватне портрете из времена валентијанско-теодосијанске династије (364-423). Очи су бадемастог облика, дубоко усађене у чело, са наглашеним доњим и горњим капцима, представљени са двоструким линијама. Широко су отворене. Једно око је оштећено, а код другог су непримјетне зенице. Очне јабучице су истакнуте. Нос је оштећен па се код њега не примјећују све његове контуре. Остао је горњи дио носа, изнад носа уцртане су двије боре на челу. Десно ухо се јасно види. Испод њега пада један увојак косе. Изнад чела се види украс на коси са паралелно урезаним линијама.

Крстаста фибула са Кастела. (Сл.3.) На глави има попречну шестоугаону греду на крајевима са прстенастим завршецима и кружним луковицама. Лук који је трапезоидног пресјека. Одозго је украшен кружницама унутар четвртастих поља. Стопа је дуга, олучасто повијена за стављање игле. По средини је украшена двјема урезаним линијама, у три реда распоређеним линеарним сноповима (зарезима).

Датује се у вријеме од 340-360.године.

Миљоказ (Сл.4.) је пронађен 1946. године недалеко од села Јабланице југоисточно од планине Просаре, доказ да је цеста ишла од Босанске Дубице босанском Посавином, долином измађу Козаре и Просаре. Ова комуникација како је сматрао Е.Пашалић није долазила из рударског подручја на Сани, него из Сисције.Да се ради о итиненарској цести докази су миљокази чиме је цеста била обиљежена.

Натпис миљоказа из Јабланице:

(Imp(erator) Caes(ar), diviAnto)ni(mi) Mag(ni) fil(ins) / (divi Sever) i Pii nepo(s), (M.Aur(elius) A)n(to)nin(us) P(ius) f (elix) / (Aug(ustus), P(ontifex)m(aximus), tr(ibunicia) pot(estate) III, (co(n)s(ul) II, p(ater) p(atriae)

У трећем реду натписа реституира се царево име који је M.Aurelis Antoninius p.f. који је познатији као Елагабал (218-222) један од Владара Северове династије и рођак Јулије Домне супруге С.Севера. Трећи Елагабалов конзулат пада у 220. када је по други пут био конзул. Миљоказ је постављен исте године у коју пада царево путовање кроз Панонију. Дионица Ad Ladios XXIV Serriti (Itin.Ant.) односно Ad Fines XVI Seritto (Tab.Peut.) цеста је ишла према Босанској Градишци нешто западније од данашње.

By