Змијањски вез – Нематеријално културно насљеђе човјечанства

Послије формирања Прелиминарне листе нематеријалног насљеђа Републике Српске у 2013. години, на основу иницијативе Завичајног друштва “Змијање”, Одјељење за нематеријално културно насљеђе Музеја Републике Српске  припремило је Змијањски вез за прву номинацију на УНЕСКО-ву листу нематеријалног културног насљеђа човјечанства. На сједници Комисије БиХ са сарадњу са Унеском ова номинација је одобрена и упућена УНЕСКУ у Париз. Номинација је ушла у разматрање за циклус 2013 – 2014. годину. Змијањски вез је 26.11. 2014.  на Деветој сједници Међународног комитета за нематеријално културно насеђе одржаног у УНЕСКО-вом сједишту у Паризу  уписан  на  УНЕСКО-ву Репрезентативну листу нематријалног културног насљеђа човјечанства.  Змијањски вез је први елемент из Републике Српске и Босне и Херцеговине који уписан на УНЕСКО-ву Репрезентативну листу нематеријалног културног насљеђа човјечанства.

Змијањски вез је засигурно један од најспецифичнијих и најкарактеристичнијих везова са просторa Босне и Херцеговине. Специфичност овог веза се огледа у томе што је богатство оранамената, техника израде и колорита јединствена и посебна у односу на друге везове у Босни и Херцеговини. По својој специфичности Змијањски вез се издваја не само у односу на сусједне области већ и на сами централи и западни Балкан. Специфичност Змијањског веза манифестује се у усклађености, хармонији и стилској перфекцији геометријских орнамената укомпонованих са тамноплавим односно чивитли колоритом. За разлику од других крајева Босне и Херцеговине гдје је вез представљен у четири или двије боје, на Змијању је приказан у тамноплавој боји. Змијањски вез од средине XIX вијека па до почетка XX вијека рађен је искључиво на  ланеном и конопљином платну а најчешће је приказан на народној ношњи са Змијања. Од половине XX вијека па до почетка XXI вијека везе се и на памучном платну. Крајем XIX и почетком XX вијека жене везиље израђивале су Змијањски вез најчешће у крстачкој техници веза. Овај тим веза доминира у изради Змијањског веза. Поред крстачке технике веза уочава се и вез прутачки, провлак и подлакница и зрнца. Геометријски и вегетабилни орнаменти који доминирају у изради Змијањског веза су ромбови, јабука у ромбу, мотив стилизованог крста, мотив гране, мотива кука, мотив кола.

Вјештине, технике и умијећа у изради и заштити Змијањског веза у савременом друштву, у којем овај вез „живи“, преноси се на различите начине. Најважније је истаћи да је значај очувања и заштите Змијањског веза препознат од стране локалне заједнице у којој овај вез егзистира. На изворном простору гдје је овај вез настао, односно у етно-географској области Змијање, технике и вјештине у изради веза преносе се с кољена на кољено, тј. са старијих на млађе. Савремени начин живота, глобализација и нестанак традиционалних вриједности пробудили су свијест људи о значају очувања и заштите културне баштине у свим облицима. Организоване радионице веза путем система образовања и унутар различитих удружења омогућава учесницама радионица стицање вишеструких знања: практиковање техника и вјештина у изради Змијањског веза, учествовање у групном раду, промовисање вјештина, техника и идеја међу различитим заједницама, групама и појединцима који живе унутар једне локалне заједнице. Преко овога елемента развија се свијест и осјећај припадности одређеној заједници,  у овом случају области Змијање.

У идентификовању, документовању, заштити и ревитализацији змијањског веза учествовало је више удружења и установа на локалном и регионалном нивоу: Завичајно друштво „Змијање“, неке основне школе  које дјелују на Змијању, Културно-умјетничко друштво “Рибник” (етно-географска област у сјеверозападном дијелу Републике Српске односно Босне и Херцеговине), невладине организације: Хуманитарно удружење жена „Дуга“, Етно-радионица „ Радиност Р“ и Централно културно-умјетничко друштво младих „Веселин Маслеша“, Бања Лука.

By