Манастир Гомионица

Манастир Гомионица, једна од најљепших српских срдењевјековних грађевина у сјеверозападној Босни, са црквом посвећеном Ваведењу Пресвете Богородице, смјештен је у живописном предјелу подно висоравни Змијање, уз горњи ток истоимене ријечице, на 42. километру западно од Бањалуке.

Тачно вријеме настанка манастира Гомионице није утврђено. Оквирно се датује у XV вијек. У народу и данас равноправно живе три пре­дања везана за настанак храма. Први писани помен манастира Гомионице је из 1540/41. године. Из 1599. године потиче Типик манастира Гомионице, ко­ји се данас чува у Епархијској библиотеци у Араду, Румунија. Ту се налази и рукописни Псалтир, који је преписан у Гомионици 1612. године. Позлаћен сребрни крст, израђен за манастир 1640. године, данас је у колекцији Лондонског универзитета.

Првобитна црква манастира Гомионице је у основи једнобродна, са полукружном апсидом на источној и припратом на западној страни. У унутрашњости, храм има правоугаону основу, са сажетим уписаним крстом. На пресјеку крста, на четири слободна стуба постављена је купола. Спољња дужина првобитног дијела цркве без апсиде износи 16,5, а с њом нешто више од 18 метара. Ширина је 8,30, са просјечном висином централног свода 8 и куполе 12 метара.

Спољашња припрата је дограђена око 1823, а 1900. године је уз западну фасаду подигнут висок звоник.

Све до конструкционосанационих радова, извођених у периоду од 1994–1997. године, црква је са спољашње стране била омалтерисана и окречена у бијело. Данас је ослобођена дебелих слојева малтера и на свјетло дана је изашла камена фасада.

Гомионица, као већина средњевјековних манастира, не само да је имала више градитељских и обновитељских фаза, већ и више оних које су се односиле на осликавање фреско и секо сликарством. Фреске манастира Гомионице настале су крајем XVI и у XIX вијеку.

До 1982. године није се знало за фреско сликарство из времена настанка храма, када је откривено у куполном простору. У конзерваторским истраживањима 1994. године откривене су и у осталом дијелу храма.

За разлику од зидног сликарства из XIX вијека и његовог аутора, који је вјероватно припадао групи локалних сликара, лошег образовања и скромног талента, живописац из XVI има све карактеристике које говоре да се ради о великом и надареном умјетнику из најужег круга најбољих мајстора српског сликарства свог времена. Припадао је, или је стилски био веома близак, сложеној и загонетној групи пећких мајстора, који су, након обнове Патријаршије, 1557. године, насликали или обновили живописе у многим, углавном најзначајнијим црквама под њеном јурисдикцијом .

Репертоар гомионичких фресака у потпуности одговара иконографском концепту српског живописа XVI вијека.

Живопис је изведен техником al fresco и изузетног је квалитета у сликарском и технолошком смислу.

Конзерваторско-рестаураторски радови на зидном сликарству – Зидно сликарство из XIX вијека, технолошки и колористички веома лошег квалитета, визуелно неефектно, прекривало  је  цјелокупна  зидна платна унутрашњости храма, све до 1982. године, када је сондажним истраживањима откривен старији слој фресака из XVI вијека, али само у куполном дијелу. Тада је закључено да их нема у преосталом дијелу храма.

Октобра 1994, рађени су истраживачко-конзерваторско-рестаураторски радови на свим површинама унутрашњости храма. Дубља сондажна истраживања на зидним површинама дала су позитивне резултате, па су фреске пронађене и лоциране у читавом олтарс­ком простору, на пандантифима, источном поткупо­л­­ном луку, а у фрагментима су сачуване и на зидови­ма, луковима и сводовима поткуполног травеја.

Констатовано је да велике површине олтарског прос­тора прекрива зидно сликарство из времена настанка храма, које сликарско-естетским квалитетом, као и површином заслужује да поново угледа свјетло дана.

Током, поменутих, конзерваторско-рестаураторско-сликарских радова, из 1994 – 1997. године, када је у олтарском простору, испод слоја живописа из XIX вијека, откривен живопис из периода настанка црк­ве, одлучено је да се новије зидно сликарство уклони и сачува, а стари живопис врати на свјетло дана. Сада зидно сликарство из периода настанка цркве прекри­ва куполни простор (откривено 1982), олтарски и пан­дантифе (1994). У сјеверној и јужној пијевници ски­ну­то је сликарство из XIX вијека и нанесен слој ук­рас­ног малтера. На западном травеју сачувано је сли­карство из XIX вијека.

Ово значајно откриће није нам дало за право да сликарство из XIX вијека уништимо, већ су нам превасходни задатак и циљ били да га са највећом пажњом сачувамо, односно скинемо са зида заједно са мал­тером, те самим тим створимо могућност за његово касније презентовање у одговарајућем простору.

 

By