Манастир Гомионица, једна од најљепших српских срдењевјековних грађевина у сјеверозападној Босни, са црквом посвећеном Ваведењу Пресвете Богородице, смјештен је у живописном предјелу подно висоравни Змијање, уз горњи ток истоимене ријечице, на 42. километру западно од Бањалуке.
Тачно вријеме настанка манастира Гомионице није утврђено. Оквирно се датује у XV вијек. У народу и данас равноправно живе три предања везана за настанак храма. Први писани помен манастира Гомионице је из 1540/41. године. Из 1599. године потиче Типик манастира Гомионице, који се данас чува у Епархијској библиотеци у Араду, Румунија. Ту се налази и рукописни Псалтир, који је преписан у Гомионици 1612. године. Позлаћен сребрни крст, израђен за манастир 1640. године, данас је у колекцији Лондонског универзитета.
Првобитна црква манастира Гомионице је у основи једнобродна, са полукружном апсидом на источној и припратом на западној страни. У унутрашњости, храм има правоугаону основу, са сажетим уписаним крстом. На пресјеку крста, на четири слободна стуба постављена је купола. Спољња дужина првобитног дијела цркве без апсиде износи 16,5, а с њом нешто више од 18 метара. Ширина је 8,30, са просјечном висином централног свода 8 и куполе 12 метара.
Спољашња припрата је дограђена око 1823, а 1900. године је уз западну фасаду подигнут висок звоник.
Све до конструкционосанационих радова, извођених у периоду од 1994–1997. године, црква је са спољашње стране била омалтерисана и окречена у бијело. Данас је ослобођена дебелих слојева малтера и на свјетло дана је изашла камена фасада.
Гомионица, као већина средњевјековних манастира, не само да је имала више градитељских и обновитељских фаза, већ и више оних које су се односиле на осликавање фреско и секо сликарством. Фреске манастира Гомионице настале су крајем XVI и у XIX вијеку.
До 1982. године није се знало за фреско сликарство из времена настанка храма, када је откривено у куполном простору. У конзерваторским истраживањима 1994. године откривене су и у осталом дијелу храма.
За разлику од зидног сликарства из XIX вијека и његовог аутора, који је вјероватно припадао групи локалних сликара, лошег образовања и скромног талента, живописац из XVI има све карактеристике које говоре да се ради о великом и надареном умјетнику из најужег круга најбољих мајстора српског сликарства свог времена. Припадао је, или је стилски био веома близак, сложеној и загонетној групи пећких мајстора, који су, након обнове Патријаршије, 1557. године, насликали или обновили живописе у многим, углавном најзначајнијим црквама под њеном јурисдикцијом .
Репертоар гомионичких фресака у потпуности одговара иконографском концепту српског живописа XVI вијека.
Живопис је изведен техником al fresco и изузетног је квалитета у сликарском и технолошком смислу.
Конзерваторско-рестаураторски радови на зидном сликарству – Зидно сликарство из XIX вијека, технолошки и колористички веома лошег квалитета, визуелно неефектно, прекривало је цјелокупна зидна платна унутрашњости храма, све до 1982. године, када је сондажним истраживањима откривен старији слој фресака из XVI вијека, али само у куполном дијелу. Тада је закључено да их нема у преосталом дијелу храма.
Октобра 1994, рађени су истраживачко-конзерваторско-рестаураторски радови на свим површинама унутрашњости храма. Дубља сондажна истраживања на зидним површинама дала су позитивне резултате, па су фреске пронађене и лоциране у читавом олтарском простору, на пандантифима, источном поткуполном луку, а у фрагментима су сачуване и на зидовима, луковима и сводовима поткуполног травеја.
Констатовано је да велике површине олтарског простора прекрива зидно сликарство из времена настанка храма, које сликарско-естетским квалитетом, као и површином заслужује да поново угледа свјетло дана.
Током, поменутих, конзерваторско-рестаураторско-сликарских радова, из 1994 – 1997. године, када је у олтарском простору, испод слоја живописа из XIX вијека, откривен живопис из периода настанка цркве, одлучено је да се новије зидно сликарство уклони и сачува, а стари живопис врати на свјетло дана. Сада зидно сликарство из периода настанка цркве прекрива куполни простор (откривено 1982), олтарски и пандантифе (1994). У сјеверној и јужној пијевници скинуто је сликарство из XIX вијека и нанесен слој украсног малтера. На западном травеју сачувано је сликарство из XIX вијека.
Ово значајно откриће није нам дало за право да сликарство из XIX вијека уништимо, већ су нам превасходни задатак и циљ били да га са највећом пажњом сачувамо, односно скинемо са зида заједно са малтером, те самим тим створимо могућност за његово касније презентовање у одговарајућем простору.