Манастир Завала

У Херцеговини, на рубу Поповог поља, подно невисоког, стрмог и каменитог Острога, подвучен и усјечен под стјену, веома вјешто је смјештен Манастир Завала. Име је добио по истоименом селу на крају дугог кланца, којим је ишла стара комуникација од Сланога на мору до Поповог поља.

Одмах испод манастира налази се гробље с остацима још старије цркве, које мјештани зову Петковица, иако се зна да је била посвећена Св. Петру.

У непосредној близини је пећина Вјетреница, природни феномен тако типичан за херцеговачки крш, препун дугачких ходника, те дворана богатих пећинским украсима. Вјетреница је станиште човјечје рибице.

Склад манастирског комплекса и природног окружења, чине овај склоп јединственим у нашој историјској, културној и природној баштини.

Тачно вријеме настанка манастира Завале, са црквом посвећеном Ваведењу Пресвете Богородице се не зна, а оквирно се датује у XV вијек. Најстарији познати историјски запис је из 1514. године, и то о продаји винограда игуману манастира Завале, Серафиону. Ферман за обнову манастиру је издат 1587. године, тако да црква не смије бити већа од раније, што указује на знатно ранији настанак. Почетком XVII вијека (1619) манастир је живописан. У том периоду у манстиру ради веома плодна преписивачка радионица. Велика обнова услиједила је 1816 – 1839. године.

Манастирска црква Светог Ваведења архитектонски је необично ријешена. Смјештена је на каменом платоу, испод стијене, подужно припијена уз њу, тако да сјеверни зид храма већим дијелом формира жива стијена, а зидани су источни и јужни, те само мањим дијелом сјеверни.

са спољашње стране храм је једнобродне основе, са полукружном апсидом на источној. Зидан је каменим квадерима, мале је висине, а покривен каменим плочама, са падом крова на једну страну, од стијене ка јужном зиду.

У унутрашњости је црква полуобличасто засведена и сложеније је основе. Свод је прислоњен на подужне лукове, који се на средини објекта ослањају на дубоке пиластре испод којих су лучни пролази. Дио који формира припрату има два нивоа: улазни дио у храм и горњи простор, који је имао скривени улаз, у прошлости маскиран каменом плочом на којој је била насликана фреска. Апсида је пространа. Улазна врата су са јужне стране. Дужина цркве са апсидом износи 12 а ширина је 6,60 метара, али имајући у виду да сјеверну страну цркве формира камена стијена, те димензије нису свугдје исте.

Унутрашњост храма украшена је фреско сликарством изузетних вриједности. Аутор зидног сликарства Завале је један од најзначајнијих сликара краја XVI и почетка XVII вијека, хиландарски монах Георгије Митрофановић. То данас са сигурношћу можемо тврдити, не само на основу стилских анализа досадашњих истраживача, технике сликања, хронологије вјеродостојних докумената, већ и на основу неколико фреско натписа у самом храму, од којих се један налази над улазом у јужну пјевницу, а говори о години осликавања храма – 1619. Начин на који су распоређиване композиције и светитељи у Завали одговара општем концепту осликавања цркава у XVI и XVII вијеку.

Иако унутрашња зидна платна храма површински нису велика, завалски мајстор jе вјешто успио да укомпонује комплетан циклус празника, да врло опширно илуструје циклус мука Христових, и да, поред уобичајних тема, наслика и већи број светих мученика, пророка, ратника и испосника.

Сликарска палета Георгије Митрофановић је богата, колорит је префињен, а акцентовања појединих детаља како на драперијама тако и на инкарнатима указују на то да је био и иконописац. Склад, префињеност и љепота су оно чиме одише то изузетно сликарство.

Зидно сликарство изведено је у fresco техници, а поједине завршне партије нарочито на инкарнатима рађене су al secco. До данашњих дана, сачувано је око 205 метара квадратних фреско сликарстава изузетних вриједности. На фреско сликарству манастира рађено је од 2001. до 2005, а завршни радови 2010. године.

Лоше стање манастира проузроковано је низом фактора: црква је архитектонски необично ријешена, подвучена под стијену, тако да сјеверни и дио западног зида формира камени масив, зидан је источни и јужни зид; кроз историју на овај простор су често потресали земљотреси и захватали ратни сукоби. Током посљедњег рата (1991 – 1995) манастир се налазио у првој ратној зони, тако да је, усљед детонација у непосредној близини, претрпио велика оштећења. Срећа је да ниједна граната није директно погодила манастирску цркву.

Због свеега тога архитектонска структура објекта је била поремећена, што се веома снажно одразило и на фреске. У олтарском дијелу цркве фреске су отпадале са дијела зида и свода, или је пријетила опасност да ће, на мјестима великих конструктивних пукотина, нестати и њихов преостали дио. У наосу су се фреске одвојиле од подлоге, бојени слој се љуспао.

Степен угрожености захтјевао је што хитније конзерваторскорестаураторскосликарске радове.

Потреба за скидањем фресака са зидова цркве у Завали проистекла је из архитектонског приступа у рјешавању конструктивних – уздужних пукотина великог промјера, које су угрожавале стабилну структуру објекта.

Скидање фреско сликарства заједно са малтерним слојем, из свода олтарског простора, и из дијела апсиде, изводило се методом di stacco. Полеђине скинутих фрагмената обрађиване су механичким путем, ручно или уз помоћ специјализованих машина.

Након презиђивања засведеног дијела олтарског простора и завршених архитектонскоконструктивних радова у том дијелу храма, услиједило је враћање фрагмената на одговарајућа мјеста.

Када су фрагменти зидног сликарства уклопљени на првобитна мјеста, уз додaтно ојачавање, на саставним партијама је постављан ретуш малтера. На ретуш смо се одлучили ради естетског усаглашавања са околним партијама. Ретуширане површине биле су мале, а тон је прилагођаван додирним оригиналним осликаним површинама.

Приликом тих веома компликованих радова скинуто, обрађено и враћено је око 45 м² фресака.

Сљедеће фазе конзерваторско-рестаураторско-сликарских радова подразумјевле су низ поступака, од фиксирања бојеног, преко ињектирања дубинских и површинских слојева, наношења малтера, ретуширања, па све до радова презентационог карактера, и односиле су се на осликане зидне површине у преосталом дијелу храма, које раније изведеним радовима нису обухваћене. Овим радовима обрађено је око 250 м² фресака и декоративног малтера. 

By